stav

Utopija i distopija

Autor: Borka Pavićević
27.11.2018.

Događa se, veliki putnici to znaju, da tražite jedno, sasvim određeno jedno, a da zapravo pronalazite sasvim drugo, i Kolumbu se to dogodilo.

Pošla sam u Amsterdam, sada mi se čini da je to davno bilo, a bilo je tek pre dva subotonedeljna broja ovih novina.

Predsednikovo učitavanje, karikatura/tekstura Koraksova iz konteksta, psihotest i politički test, i nezaboravni učinak straha, zbog izraza lica i u držanju direktorice biblioteke u Lazarevcu, nakon noći u kojoj su karikature nestale, izložba skinute sa zidova, iskonski strah, preteča i osnovica terora. To se zove osramoćivanje, odljuđivanje, ponižavanje ljudi, i uništavanje svake odgovornosti i slobode, pomoću zadavanja egzistencijalnog straha, straha bića pred neizvesnošću i opasnošću. Montaža ovog događaja, susreta sa strahom koji oduzima ljudskom biću suverenitet, ime i prezime, i sa druge strane, prizora dve svetlucave fotelje – električne stolice, koje svetle na rozarijumu u koji je pretvoren nekadašnji Cvetni trg u Beogradu, fotelje koje su imitacija imitacije nameštaja iz zlatne kule Donalda Trampa (paracitata Luja XVI), kumulacije otuđenog bogatstva u kome kralj ima tri stotine čarapara (Gonkur), strah i dve fotelje kao pars pro toto jedne sumanute „montaže atrakcije“ između namere zasenjivanja i zatvaranje očiju i stvarnosti.

Na predavanje Margaret Atvud na Slobodnom univerzitetu, zapravo na skup koji organizuje institut „Nexus“, čiji se direktor Rob Rienen uhvatio u koštac sa fašizmom u knjigama, „Večnom obnavljanju fašizma“ i „Plemstvo duha“, koje su se 2010. pojavile u Zagrebu, no dugo pripremane, a onda vidan, očit rast desnice u Evropi, učinio ih je više nego važnim, i na vreme upozoravajućim. Baš kao što je i distopija Margaret Atvud „Sluškinjine priče“ došla na dnevni red posle najčitanije knjige, poslednjih godina, Orvelove „1984“. Uprkos tehnologiji i racionalnom, unošenje terora na osnovu zadavanja straha, može vratiti čoveka i društvo u srednji vek gde se žena vraća u ropstvo i služi za oplodnju i rađanje pripadnika više, i vladajuće klase. Sve u religioznom poretku, državi – teonomiji.

Dvorana Slobodnog univerziteta u Amsterdamu je ispunjena do zadnjeg mesta. Publika je željna da čuje odgovore na pitanja koja joj stvarnost postavlja, nestabilna stvarnost i neizvesna budućnost. Margaret Atvud je duhovita žena, njeno izlaganje, radi se zapravo o promociji njene knjige, nadasve uspeloj, sudeći po prodaji i redu za potpisivanje, no ne bi ona da izriče političke sudove, sem ukoliko zalaganje za ekologiju i pobuna protiv uništavanja Zemlje nisu mesto njenog punog angažmana. Kako promeniti politički sistem koji dovodi do suicida čovečanstva, ostaje bez recepta, iz interpretacije Francuske revolucije i Oktobarske revolucije da se nazreti da Atvud nije ni za kakav oblik nasilja, pogotovo revolucionarnog, međutim njen stav je jasan kada kaže da je današnja podela na bogate i siromašne baš onakva iz kakve je Francuska revolucija i nastala, izbila, promenila svet.

Jesen u Amsterdamu je sa slika Gustava Klimta, i to je događaj. Ne znam kuda odnose svo žuto lišće iz kanala, žutim lišćem pozlatelih. Tek u nekom drvetu zakovitlavaju se novogodišnji ukrasi. Stanujem sa prijateljicama u kući preko puta kuće, muzeja Ane Frank. U stanu na dva nivoa, prvi nivo čini „dnevna soba“, nad kanalom, i prijatelji Amsterdamci dolaze, autohtoni i alohtoni. Dugi razgovori u tom prostoru, o strahu i nadi, o trenutku koji podseća na tridesete neodoljivo me podsećaju na atmosferu one zajedničke sobe iz filma „Kabare“. U stvari, ti razgovori su nadomestak za ono što smo očekivali da će se dogoditi na predavanju Margaret Atvud.

Uvek kada se Beograd, kao turistički grad sa specijalnim osvetljenjem reklamira, „imidž i brend“ i kao grad nožnih užitaka na splavovima i lepim devojkama, pomalo se naježim. Amsterdam se reklamira na turističkim prospektima i kao grad Crvenog distrikta. Sećam se te pojave iz jednog od ranijih boravaka u ovom gradu u kome je direktor Evropskog instituta za pozorište bio moj kolega i prijatelj iz mladosti, a onda čitav život, Dragan Klaić. A onda su u skladu sa novijim tendencijama političkim, a ne pozorišnim, ovaj institut, evropski, vlasti svele na Holandski institut.

U Crvenom distriktu zatičemo isti prizor kao i pre mnogo godina. Devojke, žene su u izlozima crveno osvetljenim. Čitav kvart odiše jenom multietničkom i pomalo subverzivnom atmosferom, i rado bih rekla da u njemu postoji nešto iz „Balkona“ Žana Ženea. A posred njega su crveni izlozi, u kojima je prizor izvrnute rukavice jednog nekada imperijalnog, a danas i dalje robovskog sveta, žena u izlozima. Pored kojih u restoranima i kafićima ljudi jedu i piju, i ćaskaju, možda i o nepravdama i neslobodi. Prizor je i dekadentan, mnogostruko uzbudljiv i istovremeno beskrajno bolan, ponižavajući i porazan. Možda i onaj iz „Sluškinjine priče“, kao distopije.

U Beogradu u CZKD-u traje skup o izložbi jugoslovenske arhitekture u MOMI U NJujorku – Stvaranje konkretne utopije“. „Moderna 1948-1980. “ Dok smo u prva dva dana skupa imali smo prilike da saznajemo više o „Stvaranju konkretne utopije“ u NJujorku, od autora i saradnika izložbe, drugi deo skupa bio je o periodu socijalističke Jugoslavije i stvaranja ove naše, ovdašnje konkretne utopije. Pokrenute su i otvorene brojne teme koje se tiču odnosa arhitekture i društva, stvaralačkih sloboda i dostignuća, politika sećanja i borbi za očuvanje nasleđa i života lokalnih zajednica reprezentacije i svetskom interesovanju za arhitekturu socijalističke Jugoslavije kao i našem sopstvenom odnosu prema njoj, zatim problema arhiva i privatizacija institucija, a poseban tematski dan bio je posvećen temi spomenika NOB-a. „(LJubica Slavković, arhitekta, urednica programa)

Pravo sa ovoga skupa u Czkd, upravo u času kada se razgovara o rušenju spomenika i NOBa i objektima od javnog značaja iz vremena kojem je izložba u MOMi posvećena, odlazim u Bosnu i Hercegovinu, gde se odvija jedan i za jednu porodicu poslednji čin između utopije i distopije.

Selo Rainci, opština Kalesija, nadomak Tuzle. Uz put zlatno žuto lišće, šuma. Rasim Pjanić bio je radnik u preduzeću građevinskom, iz vremena moderne, radio je na zidanju objekata u Iraku, odakle, početkom rata u Bosni, stiže u Beograd, i živi u naselju za radnike. Za njim stiže supruga Alijja Pjanić i ćerka Azra. Njihova kuća u Rajincima je bombardovana, u kući su izbeglice. Spajaju se kao porodica, izbeglička u našoj kući i porodici 1992. godine. Rasim radi na gradilištima, sada već privatizovanim (čemu je rat i služio), preduzeće „Ratko Mitrović“ je opustošeno, i uništeno, ostatke ovog jugoslovenskog građevinskog giganta, čijih nekoliko skela i dalje držimo u otvoru nekadašnje garaže u Czkd-u, to su ostaci skela koje je inženjer Gordan, drug Miodraga Tabačkog, umeo da namesti kao gledalište u pozorištima u čijem sam osnivanju, u javnim prostorima, učestvovala. Ostatke radništva „Ratka Mitrovića“ mogli ste videti na Slaviji, kako bez zaštite na temperaturi od gotovo četrdeset stepeni, bez kantine, vode, ili ne daj bože, jogurta, rade, bez plate, na rekonstrukciji ulica. Do 2003. godine kada je dozvoljen, omogućen, upis izbeglica u državljanstvo, svakih mesec dana Alijja i Azra se vraćaju u Raince, a onda odlazimo u MUP da ih, kao goste, prijavimo. Istovremeno uspevaju da ponovo podignu i opreme svoju kuću u Raincima. Tamo protekle nedelje za okupljenim narodom ispraćamo Alijju Pjanić, koja od bolesti srca odlazi za Rasimom, on je umro pre nepune dve godine. Azra, kćerka, udata je u Americi, i ona stiže. Ujutro, pred Alijjin sprovod sa džamije, meštanske, a onda i sa okolnih džamija čuje se Hodža „Na Ahiret je preselila Pjanić, rođena Ahić Alijja, supruga Rasima iz Rainaca Gornjih, dana 13. 11. 2018. Dženaza namaz će se obavljati posle džume namaza u 13h. Tevhid će se klanjati prije džume namaza, u Rajincima Gornjim kod džamije Rainci Gornji na Međašu“. Borili su se iz sve snage i obnavljali ratom porušeno. U obnovljenoj kući nema ih više. Slava im.

Još članaka

  • Rovinj 2018, vrata od utrobe
    Autor: Borka Pavićević

    Rovinj 2018, vrata od utrobe

    Ostaće kao upis u sećanje, a čovek je ono čega se seća (Branko Kukić za vreme skupova iz i oko Mirka Kovača, dela i…

    08.10.2018.
  • Granice izvođenja: razgovori o umetnosti, prelazima, Evropi
    Autor: Alessandra Cianetti

    Granice izvođenja: razgovori o umetnosti, prelazima, Evropi

    Poslušajte odgovore i refleksije o projektu Granica povrede – smejući se u lice strahu i o radu Centra za kulturnu dekontaminaciju ovde. Autorka intervjua:…

    24.10.2018.
  • Podrži život i Nacionalna avangarda
    Autor: Borka Pavićević

    Podrži život i Nacionalna avangarda

    Da li bi bio izložen i pored svega šikanoznog što se dnevno sprovodi protiv neistomišljenika proglašavanih za „neprijatelje“, takvoj šikani koja se nad ovim…

    15.10.2018.
Loading...