Uživamo u prevazilaženju straha

Ništa nije slučajno, pogotovo ukoliko su časovnici navijeni na isto vreme, vekove, epohe, smene, promene, revolucije, ratove, ukoliko su učesnici i posmatrači koncentrisani na ono što se oko njih zbiva.

Tako je i prisustvo Olge Egorove, jedne od ključnih autorki i autora umetničke grupe „Što delat“ na skupu „En Garde, Avant-Garde: 20/21 – Čovek peva posle rata“ (Czkd), zbilo dan nakon Putinove posete Beogradu (i parade), rad „Što delat“ kritički je orijentisan prema stanju u zemlji, što je sa jedne strane u potpunosti odgovarajuće ruskom umetničkom revolucionarnom pokretu, i avangardnom, a sa druge Moderni i Avangardi danas u umetnosti i politici.

„Što delat“ sarađuje sa ukrajinskim umetnicima i oni su deo škole ove umetničke grupe, sarađuju u protestu, ili na osnovu protesta protiv dominantnih politika. Olga Egorova slušala je (i gledala) uvažavanje Vladimira Putina zbog njegovog antifašističkog nastupa za razliku od ovdašnjeg besramnog muljanja sa ikonografijom, scenografijom, kostimografijom, koreografijom i tekstovima Predsednika i ostalih koji bi da budu antifašisti, ali nikako to ne mogu, zato što to nisu, verovatno misleći o razlikama između spoljnopolitičke i unutarpolitičke situacije u svojoj zemlji, Rusiji, u Ukrajini i ovoj zemlji Srbiji. Klopka je međunarodna, i očito se može razrešavati internacionalno. To i jeste načelo i avangardi i rada grupe „Što delat“.

„Gazio sam u krvi do kolena i nemam više suza“, Bekim Fehmiu govori pesmu „Čovek peva posle rata“ Dušana Vasiljeva. Tako je počeo skup „En Garde, Avant-Garde 20/21“. Završio se činodejstvovanjem Marka Brcelja kod spomenika Dimitriju Tucoviću, centralnoj figuri socijalističkog i antiratnog pokreta dvadesetog veka.

„Revolucionarnost istorijskih avangardi uslovljena je dijalektikom između humanizma i antihumanizma, umetničke autonomnosti i njene funkcionalnosti, između subjekata – u agoniji i politike masa, između kritike postojećeg i imaginacije nužnog. Dva avangardna projekta rođena u jeku rata indikativna su za razumevanje avangardi kao dijalektičkog odnosa: Dadaizam pokrenut u Cirihu 1916. i Konstruktivizam koji se posle Oktobarske revolucije 1917. transformiše u produktivizam kao predlog za utemeljenje socijalističke kulture“, piše u uvodu svoje radionice Branislav Dimitrijević.

„Izopšteni, u trenutku opasnosti“ je video instalacija „u kojoj tragamo za novim jezikom koji je barem delimično primeren novoj političkoj (i uopšte životnoj) situaciji u kojoj smo se iznenada obreli. Kada smo započeli rad na ovom projektu, situacija u Rusiji je bila loša, ali smo znali šta da od nje očekujemo i kako da delujemo. Sada stojimo na pragu besmislenog i prezira vrednog rata, ono što je ostalo od javnog prostora nestaje pred našim očima, nemamo nikakve poluge političkog uticaja. Vlada na bestidan način proglašava vanredno stanje, a društvo odgovara punom podrškom. U međuvremenu, ne postoje praktično nikakve snage sposobne da makar reflektuju ovu opasnost, a kamoli da joj se odupru. Situacija podseća na noćnu moru, ono što nam je juče izgledalo nemoguće, danas se dešava sa entuzijazmom. („Što delat“, „šta da se radi“ je 2003. godine u Petrogradu osnovala radna grupa umetnika/umetnica, kritičara/kritičarki, filozofa/filozofkinja, i pisaca/spisateljica iz Petrograda, Moskve i Njižnjeg Novgoroda, sa ciljem spajanja političke teorije, umetnosti i aktivizma. Naziv grupe odnosi se na prve oblike socijalističkog radničkog samoupravljanja u Rusiji koje je Lenjin opisao u svom delu „Šta da se radi“ 1902. Kao kolektiv, „Što delat“ deluje u različitim medijima, kao što su video filmovi, grafike i murali, edukativno pozorište, novinske publikacije, radio drame i militantna teorija. Umetničke aktivnosti kolektiva „Što delat“ sprovode se u organizaciji četvoro članova umetnika/umetnica – Tsaplja (Olga Egorova), Nikolaj Olejnikov, Gluklja (Natalija Peršina) i Dmitrij Vilenski – koji sarađuju sa ruskim i međunarodnim umetnicima/umetnicama i naučnicima/naučnicama na zajedničkim projektima pod kolektivnim naslovom „Što delat“.

„Izopšteni, u trenutku opasnosti“ rad je stanje, stajanje, ležanje, klizanje, minimalno kretanje, bez teksta, samo nekolicina rečenica, i veliko uvo (to nije Veliki brat, pre je Gogoljev nos, ili uvo iz Majakovskog) koje sluša, ali ne čuje. Niti stanje anomije, apsurda usred nihilizma želi biti saslušano. Kondenzacija stanja je tolika da može krenuti u eksploziju ili u imploziju. Stanje je činjenica, ono postaje činjenicom koja traži imenovanje. Šta je to, šta je ovo i „Šta da se radi“. Koreografski rad (Nina Gasteva i Mihail Ivanov) u spoju egzistencijalnog i političkog, iracionalnog i saznajnog, bez pokreta dramatičnog, sigurna sam da bi Pina Bauš bila oduševljena. „Izopšteni, u trenutku opasnosti“, u žljebu između unutrašnjeg i spoljašnjeg, vidljivog i nevidljivog, beskrajno mučnog, trpnog, potisnutog, i revolucionarnog. Iz takvog u radu opisanog stanja sledi odgovor na nemogućnost (Hajner Miler je jednom na pitanje kako je inteligentna i obrazovana Urlike Majnhof mogla da puca, odgovorio da društvo može biti tako „savršeno“ da nema drugog odgovora). U konceptualizaciji spomenika neuspelim herojima koje učesnici u Izopštenima stvaraju jedan od predloga bio je i Gavrilo Princip, ali Olga je objasnila: „Ostavili smo to vama.“ Možda ga je stvorio na svoj način Igor Bošnjak, radom „If I hadn’t done it“. Možda će se vratiti njegov prvi – avangardni i konceptualni – spomenik izlivenih stopa u Sarajevu Voja Dimitrijevića, o čemu je govorila Dunja Blažević.

Olga Egorova, Tsaplja, žena je intenzivnog prisustva. U njoj se prepoznaje iznutrašnji delatnik i snaga grupe poput onih koji su stvarali zavereničke, a izuzetno delatne pozorišne grupe, prepoznatljiv je taj spoj i talenat da se koordinira zajednica unutar okolnosti prema kojima se nastupa kritički. Flašen, dramaturg kod Grotovskog, Helmut Šefer „Teatar AD Ruhr“, ili sam Euđenio Barba, ili Džo Čajkin, ili…

Dakle, osvešćeno delovanje, ili ako hoćete spoj, neraskidiv, između umetnosti, teorije, društva i politike.

U slučaju „Što delat“ to se javlja u novim medijima, novim formama u avangardi ovovremenskoj.

„Moramo da se krećemo dalje od frustracija koje su prouzrokovane istorijskim slomovima kako bismo unapredili leve ideje i nanovo otkrili njihov emancipatorski potencijal. Prirodno je da svaka osoba bude slobodna i živi dostojanstven život. Sve što treba da uradimo jeste da skupimo snage među sobom, da se za to borimo. Iako su masovni pokreti za transformaciju društva, umetnost je bez obzira na to i dalje na strani ugnjetenih, njen centralni zadatak jeste razrada novih formi za čulno i kritičko poimanje sveta iz perspektive kolektivnog oslobođenja“ („Deklaracija o politici, znanju i umetnosti“, Što delat).

„Uživamo u prevazilaženju straha“ (Olga Egorova)