Užižena istorija

Užižena istorija

„Proleće je, a ja živim u Srbiji“

(Grafit sa beogradskih zidova u vreme demonstracija 1996/1997)

„Mali mi je ovaj grob“, predstava Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića, izvedena u Bitef teatru, 12. marta 2014, počinje jurnjavom, sred kreveta, preko jednog kreveta, vojničkih, zatvorskih, bolničkih. Prokrustova postelja, surovo, jednostavno, askeza. Sloboda ili smrt.

„Neko je nekoga jurio“ (parafraziram), jurili su u raznim pravcima, sudarali su se, baš tako je bilo i do ulaska u pozorište, milicijska kola svuda, saobraćaj obustavljan, ljudi su išli u raznim pravcima, razilazili se skupovi po gradu Beogradu, neko je nekoga jurio, nešto je tražio, negde je išao i odnekud odlazio. Delovi raspadnute celine, fragmenti, natruhe, krhotine društvenosti. U čijem je središtu je i jedan grob, ali i ne samo jedan grob. Mnogo, more, neožaljenih mrtvih.

Pred kraj na scenu – klanicu, pojavljuje se violončelista, isti onaj koji svira na kamenju, oburdanom, razrušene, uništene Sarajevske biblioteke (Opsada Sarajeva, ovaj rat) i to gudalo menjujehvski ječi Balkanom, sve do Smirne/Ismira.

„Na Balkanu mora biti nečiji grob“ (Vera Kac, istoričarka u drami „Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović).

Uniforma u kojoj je poginuo Franc Ferdinand je plava bluza, crne pantalone sa crvenim lapasima, ista kao ona koju su nosili gardisti u SFRJ i koju još uvek nose u Srbiji.

Razgradnja istorijskog konteksta i tumačenja Prvog i Drugog svetskog rata u skladu sa ratom devedesetih protiv Jugoslavije i ratom za formiranje „etnički čistih“ država i ratom nastavljenim drugim sredstvima: “privatizacijom“ i uzurpacijom društvene imovine – pljačkom, od 1991. do danas, dovelo je do gubitka konteksta, a time i teksta. Samo tako je moguće da se danas raspravlja o „Velikom ratu“ sa teritorijalnog stanovišta, ili, ako hoćete uglavnom bez „Sarajevo 1914“ Vladimir Dedijer, 1964.

Što znači i da se svako poređenje ovdašnje situacije sa prilikama u Bosni i Hercegovini, sa bunama i pokretima, juče, danas, i u Ukrajini (drukčije prilike, posthladnoratovske) doživljava kao potencijalna opasnost za vlast ne samo u Srbiji.

Naprotiv, tu se započinju i nikako da se razreše ključni evropski čvorovi.

Jednačenje saveznika i nacista, recimo, pa nadalje. Evropa građana ili Evropa država (Balibar), identiteti i globalizacija, suverenitet i ljudska prava, emigracija i imigracija, etničko čišćenje.

Ili, ako su iz udžbenika „iscurile“ stranice Miroslava Krleže o Austrougarskoj monarhiji, Mladoj Bosni i Gavrilu Principu, kako onda da ne dođe do lokalizacije pitanja Velikog rata sa stanovišta trenutne politike i provincijskih interpretacija svetskog rata.

„Dobra predstava ima hiljadu mana, a loša samo jednu“, bilo je jedno od ključnih nazora na teatar Borislava Mihajlovića Mihiza.

Nameće mi se ova izreka posle dirljive i uzbudljive, nadahnute i bolne predstave „Mali mi je ovaj grob“. Zato što okupljanje konteksta oko vertikale – slobode, a ne oko horizontale, teritorije, etničkog čišćenja, oko vrednosnog sistema, čini tekst evokativnim, ječi i odzvanja dvadeseti vek. Istorija je živa tu, na sceni. Užižena. Pobuna. Htenje. Zanos. Žrtva. Sloboda. Strast, Mlada Bosna.

Umesto da citiram dramaturšku belešku Boža Koprivice, setila sam se njegovog odgovora na pitanje posle projekcije filma Branka Baletića o Petru Petroviću Njegošu: “Teško da neko danas sa sedamnaest godina ume da pređe ulicu, a Vladiku Rada su u tim godinama izveli da vlada Crnom Gorom.“

Mojkovac pod austrougarskom okupacijom 1917, 1918. Deca iz otpora, iz prkosa, krijući uče zabranjenu ćirilicu. (Milovan Đilas)

„Sarajevski atentat bio je na hrvatskom i bosanskom terenu po redu šesti, a sve da svjetski požar i nije prividno buknuo zbog sarajevskog krvoprolića, omladina bi ‘nejunačkom vremenu uprkos’ demonstrirala sa oružjem u ruci i dalje, jer se nije pucalo iz objesti, nego iz očaja nad zaista kolonijalnim stanjem u kojem su živeli jugoslavenski narodi. Treba pročitati pismo Augusta Cesareca, kako taj gest predstavlja jedinu hrvatsku političku legitimaciju pred civiliziranom Evropom, pak da se razumije samoubilačko poniranje u bezdan krvi i strasti, kad se politički fanatizam zamračio do slijepog uverenja da je individualni teror jedini način u borbi protiv tiranije. Masa štampanih tekstova, brošura, publikacija, eseja, poema, knjiga i časopisa, galerija imena u bitkama palih i po zatvorima poginulih mladića i devojaka govori o talasu omladinskog zanosa koji se, u predvečerje pobjede u Prvom balkanskom ratu 1912, prelio preko svih jugoslovenskih krajeva kao poziv na pobunu i kao poruka ‘Pokoljenja koja dolaze’, čija je romantična uobrazilja planula do romantične vjere u pobjedu svega o čemu se mladalački maštalo pod parolom ‘narodnog oslobođenja'“ (Miroslav Krleža „Jugoslovensko pitanje u prvom svjetskom ratu, godina 1914“, Gradac).

Smrt je u središtu drame Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob“ i život je u tom malom grobu, život koji navire napolje, igra u predstavi je vesela, mlada, do prevrata u tragediju. Kao što je bila zemlja, Jugoslavija, za koju su se Mladobosanci borili, i za koju je tri miliona ljudi poginulo, za ideju jugoslovenstva (iskaz na kraju predstave). I teško je misliti i osećati Principa i drugove, nemoguće i sitno, izvan ovog konteksta

Gavrilo Princip je umoren u zatvoru, u Terezinu, u Austrougarskoj 1918. godine. Ubijen je iz osvete, da ne sačeka novembar 1918. „Mali mi je ovaj grob“.

„Slava neka bude kroz pokolenja toj rasnoj i divnoj mladosti koja je pored tolikog blata u svojoj okolini, znala da se očuva neokaljana, radosna, svijetla i velika. Neka bude slava onima koji su bez primjera heroizma bili heroji , koji su bez učitelja energije bili energični , koji su bez uzora moćnijeg duhovnog ravnovjerja pred sobom uvek održali prostranu i genijalnu sintezu, koji su napokon u palanci bili kulturni“ (Tin Ujević „Od mladosti do omladine“, „Mlada Bosna“, Gradac)

Slava im.

Teza, antiteza, sinteza je Jugoslovenstvo (Miroslav Krleža). Celina. “Mali mi je ovaj grob“.

Bilo je to 12. marta. Igrali su: Milan Marić, Svetozar Cvetković (Žerajić u predstavi „Tajna Crne ruke“ Ljubiše Ristića“, 1982, sada Apis), Ermin Bravo, Amelja Terimehić, a tekstove su iz publike „dobacivali“ Boris Isaković i Goran Šušljik i još jedan muški koga nisam dobro videla. Violončelo Aleksandar Latković…

Proleće je.