stav

Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet

Autor: Borka Pavićević
26.08.2018.

Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom progovorimo, da se ugledamo.

Istovremeno, saznanje o Vesninom odlasku, iznenadilo me, zapanjilo, zapljusnulo. Mislila sam da je Vesna Krmpotić, jugoslovenska književnica, rođena u Dubrovniku, pesnikinja, esejista, prevodilac, romanopisac, mudrica jedna, mlađa, naime, ona je uvek bila mlada. Reklo bi se bezvremena, ili svevremena. Uostalom, kome bi drugom do Vesni Krmpotić palo na pamet da sačini knjigu „Sto osam, puta sto osam“, zbirku postojeće poezije, i da je ostvari, štampa, tražeći dugo papir na kome se može na jednom mestu sabrati najbolje i najlepše na ovome svetu, njegova poezija. Sve u svemu nikad nisam mislila da Vesna ima godine, to jest da godine prolaze, jer njoj nisu ni prolazile, ona ih je sažimala, vreme je iz nje izlazilo, izviralo i iskazivalo se u stotine knjiga, Knjiga. Nezaboravna je njena formulacija, jednom prigodom u Czkdu, da obrazovanje, reč obrazovanje, pojam, potiče od obraza, i svega što „imati obraza“, etiku, podrazumeva (ako to uopšte danas nešto znači) i znanja, saznanja. Od tada mi je zamena obrazovanja za edukaciju teško podnošljiva i čini se da se ova vremena i ove prilike mogu najbolje označiti upravo zamenom obrazovanja za edukaciju. Razlika između informacije „edukacije“ i vrednosti – obrazovanja.

U filmu za koga se kaže da je kratak, na Fejsbuku Vesne Krmpotić u kome o njenom stvaralaštvu i njoj govore pametni ljudi, navodi se i Vesnina priča o Gandiju koji je jednoga dana obilazio škole u Indiji, gde su mu govorili da predaju fiziku, geografiju, sve redom, slušao je Gandi, pa je upitao „A kako se školuju deca“. Ili, kako Krmpotićeva kaže, „ne uči se znanje, nego karakter“. Ovo navodim i zato što je teško naći naslov za tekst o Vesni, jer sve što izgovori je misao, sentenca koja je jednostavna i krucijalna, deluje kao otkriće svega što u sebi pretpostavljamo, samo što nismo u stanju da to artikulišemo, sumarno, a bogato, nedidaktično, a suštinsko i kao svako otkriće beskrajno lepo, ozarujuće.

Na početku „kratkog filma“ sedi Vesna Krmpotić među svojim knjigama, malim delom svojih knjiga, i piše, ispisuje, rukom na papiru – „Božja olovka“. Može i tako, naslov, ili ulazeći u gimnaziju u Zagrebu u kojoj se školovala (nije joj škola mnogo značila, nije je nadahnjivala), kaže „Ode rode u jagode“. Nema kraja naslovima pod kojim se može reći par reči o jednom ogromnom volumenu, bestežinskom, u zagrljaj obuhvatajućom stvaralačkom biću, razumevajućem budući da je samorazumevajuće. „Spisateljica i spasiteljica“, no u ovom času, kad Vesne više nema, a ona zna da je ima, ne bih išla tim putem koji može da zavede na onostrano. Umela je da kaže povodom kratkih kurseva o jogi, ili o mudrosti indijskoj, ili isceljenju, ili avatarima, dolascima, ili spasenju, da i ako govori jezik, i ako prevodi, i ako je Indija i njena zemlja, ipak, o svemu tome malo zna, jer je nemoguće sve znati i da čovek može samo težiti pojmu celine čoveka i sveta. I da se Indusom i budistom ne može postati preko noći. Apsolut nije u jednome, svome i protiv drugih, već u podeli jednoga na sve ljude, na sve vere, kao preduslov mira i ravnoteže, kao zaloge postojanja bez rata zbog prisvajanja jednog i jedinstvenog.

Bilo je to osamdesetih kada je u Vesnin prostor u njenom stanu na Miljakovcu III, Beograd, znao Raša Petković, Vesnin muž po svaku cenu, i pripadnosti partijske i službe diplomatske, pesnici su uvek nepodobni, a tek pesnikinje, znao da uđe i da pita da li znamo koje je doba i da li smo žive. Znam, u stvari zašto u ovom času Vesni dugujem mnogo, mada su prošle godine u kojima nisam bila toga svesna, a to je zato što su došle devedesete i zato što je Vesna Krmpotić uvek bivajući na strani protesta, „pobune u sebi“, kao pretpostavke svake borbe, nastavila da gazi suštastvenim putevima ontologije, i da se usred srede početka jednog velikog poraza i odgovornosti devedesetih, ne da izazovima trenutnih reakcija, koje ne samo da je razumevala, već svom snagom prijateljstva, i nežnosti, podržavala. Dakle, nije bila u pitanju ni religija, ni ideologija, ni politika, već ontologija, Krmpotićkina osnovna trasa puta, književna, poetska i ljudska.

Tih osamdesetih radila sam sa Draganom Babićem emisiju „To sam ja“, bile su to ozbiljne pripreme, razgovori, slušanja, Babić je to jako i retko umeo, te onda planiranje i strukture jednočasovnog intervjua. Tako je bilo sa Bogdanom Bogdanovićem, Vladimirom Dedijerom. I Vesnom Krmpotić. Naravno, bilo je tu i nepredviđenih događaja, ali onoliko koliko je i to bilo predviđeno. Bila je to fantastična emisija, i u njoj jedno od Babićevih pitanja o njenom prevodu „Kama sutre“, koji je u tom vremenu bio demistifikacija i proboj kroz tamu seksa i erosa, zapravo normalizacija. „Da, rekla je Vesna Krmpotić, međutim pored oslobađanja oksidentalne kulture od mitologizacije erosa, smrt ostaje tabu sa kojim, hajde da kažemo, evropsko iskustvo još nije našlo smiraj, tabu i fatum smrti, preokupacija su naše kulture, međutim, indijsko iskustvo govori nešto drugo, ne o kraju, već o prelasku… I tu Vesna Krmpotić počinje da govori o svom i indijskom osećanju smrti, upravo ono što izgovara u „kratkom filmu“, iskustvu koje je prošla u susretu sa bolešću, izlečenjem i odlaskom svoga sina Igora („LJevaonica za Igora“). Da se Igor izlečio, nije imao više leukemiju, ali je otišao zbog slabosti. Čovek se duhom može izlečiti, ali ako mu boravak na jednom mestu nije po volji, on će otići. Naše je da ga ispratimo tamo gde on misli da će mu biti lepše i bolje. Vesna Krmpotić govorila je tačno ono što je Aleksandar Toma, kao istraživanje i ispovest lekara napisao u „Antropologiji smrti“, ili o tanatologiji, o leptiru koje dete, bolesnom, crta u bojama, do časa kada taj leptir nacrta kao crno-beli. Biće da poezija prethodi nauci, ipak. Bilo bi veličanstveno da se ta emisija može naći na RTS. Možda je spasonosna Bojana Andrić negde, u Trezoru ima.

Međutim tada, Josip Broz Tito je u bolnici, hitno nas zovu na televiziju i kažu da emisija sa Vesnom Krmpotić ne može biti te predviđene večeri emitovana. Jer ona govori o smrti. A to se u tim trenucima ne sme činiti. Zašto, kako, argumenti da je upravo njen govor medikamentan i pročišćavajući ne pomažu. Borivoje Mirković, veliki novinar i urednik programa u kome je i „To sam ja“, pun je razumevanja, međutim emisija i Vesna Krmpotić moraju da sačekaju. Borivoje Mirković umire u jesen iste godine, iznenada, mislim da je bilo tako.

I nema emisije, sedimo kod Vesne i pričamo, što bi njen, visoki u svakom smislu suprug Raša rekao „do zore“. Pričamo o životima i smrti, mislim da smo uzeli Beketa kao „studiju slučaja“. „Kraj partije“ i sve skupa.

Tito ipak umire, nakon toga emisija „To sam ja“ i Vesna Krmpotić emituju se na RTS.

Te ostane ono što Krmpotićeva kaže kako smrt nije ništa strašno, ni mračno, već, konačno, i nešto radosno, tako je ako se čovek životom, u sebi i među drugima, i na to pripremio. Nikad nije prošlo vreme za taj razgovor, naporan i uzbudljiv, naizgled suvišan kad su u pitanja ubistva, državna i politička, masovna i neprebolna, a opet zavisna od svetonazora o vrednosti života i čoveka, od obrazovanja. Nije u pitanju „Večiti mir“ (Imanuel Kant), već jedinstvo iskustva svih kultura što se očituje prema životu i prema smrti. „Božja olovka“, Vesna Krmpotić.

Preuzeto sa: Danas Online

Još članaka

  • Mostovi i ambisi

    Mostovi i ambisi

    Skup „Može li umetnost zidati mostove tamo gde politika ne može“, održan je u Briselu povodom dvadesetrogodišnjice genocida u Srebrenici. Otvorena je i izložba…

    01.07.2018.
  • Halo, predsedniče
    Autor: Borka Pavičević, Danas

    Halo, predsedniče

    Halo, predsedniče – doziva Marko Đurić predsednika sa lica mesta, „Srpske liste“. Glas, halo mobilni, smiruje, i obećava, i dečja obdaništa obećava, u srpskim…

    13.08.2018.
  • Govor mržnje kao deo svakodnevice
    Autor: V. Todorović

    Govor mržnje kao deo svakodnevice

    Borka Pavićević i Nedim Sejdinović sinoć javno čitali toksične komentare i meilove koje su dobijali godinama. “Poturice genocidna, samo da te podsetim da si…

    19.09.2018.
Loading...