Vreme koje se približava

„Vrijeme koje se udaljava“, roman-memoari Mirka Kovača sa pticom na koricama, nedavno se pojavio u izdanju „Frakture“ u Zagrebu.

Dvodnevni skup „Dani Mirka Kovača“ u Rovinju približavao je sve što je prethodno Kovač napisao, onoliko koliko je to bilo moguće u vremenu koje je bilo na raspolaganju, vremenu sadašnjem, koje ćemo pamtiti kao vreme koje se udaljava, vremenu u kome smo, i vremenu koje ćemo tek živeti, ko i kako to bude umeo i smeo.

Mnogo je skupova bilo o „suočenju“ sa prošlošću, i još uvek ih ima, dok se prošlost ponavlja u svom restauriranom vidu, te kao restauracija ima groteskni karakter, i apsurd čini politikantskom, a ne filozofskom kategorijom.

Očito, ono što ne može faktografija, može literatura.

Da katarzira kumulirane strahove i sažaljenja, te tako interveniše i u stvarnosti, da zaoštri, uznemiri i probudi. Duhove i duše.

Recimo, u okupljanju oko dela Mirka Kovača, za vreme njegovih dana u Rovinju, nije bilo ničeg sentimentalnog, nostalgičnog, ni prigodnog, a ni svečarskog, ni „pristojnog“.

Bilo je nadahnuto, inspirativno, tačno i lepo. Bez rasplinjavanja, nadgornjavanja, pokazivanja i prikazivanja, bez sujeta i taština, misli su bile više dramatične, ređe opisne.

Ako je „Okupacija u 26 slika,“ (Mirko Kovač, Lordan Zafranović) bila suma zla u lepoti Dubrovnika, onda su „Dani Mirka Kovača“ bili suma „prosvetljenja“ u polisu Rovinju.

Učestvovali su: Filip David, Davor Beganović, Ivan Lovrenović, Božidar Koprivica, Vlaho Bogišić, Lordan Zafranović, Miljenko Jergović, Enver Kazas, Zvonko Kovač, Melita Jurkota, Bruno Kragić, Branislav Mićunović, Mile Stojić, Mića Vujičić, Nada Gašić, Svetislav Basara.

I Rovinj.

U razgovoru o jeziku, o jeziku uopšte, i jeziku Mirka Kovača intervenisali su i Bogdan Tanjević, košarkaški trener, sportista i Vladimir Stojisavljević, pisac i pomoćnik ministrice kulture Hrvatske (internacionalni i utopijski jezik Kovačev). Nisu dozvoljavali nijedan ofsajd (što bi rekao Boža Koprivica).

Dakle, reč je o jeziku i o kamenu, ili o jeziku o kamenu.

Kako se devedesetih (o kojima je bilo reči, o vremenu koje nas sustiže) Bogdan Bodanović potresao kada je metkom načet vrh šibenske katedrale. „Kada se taj škriljac načne, on se posle sam razlaže!“

Film „Lisice“(Mirko Kovač, Krsto Papić), hercegovački kamen, „Mali vojnici“ (Kovač, Bata Čengić), kamen, dečaka gone po kamenu (hajka, je li Kovač dečak koji od njih beži). Krajevi od kamena, ne samo siromašni, već redukovani, surovi i asketični, zemlje malo, kada dune vetar živo, tamo prekriva kamenjem zemlju da je vetar ne odnese.

Zato je Radmila Vojvodić pošla u selo Petrovice, rodno mesto Mirka Kovača, na granici Crne Gore i Hercegovine, i snimila kamene kuće čudesne i prazne, od kamena. I unela te slike, kadrove, na ekranu je kuća od kamena, za uprizorenje prepiske „Knjige pisama 1992-1995“, koju su izveli Žarko Radić i Branimir Popović, dok je Filip David verovatno jedan jedini put sedeo na sceni u svojstvu učesnika scenskog zbivanja. Najavljujući scensko čitanje, stavljajući do znanja da to nije predstava (koju najavljuje CNG) u ruci je držala zelenu dunju, mladu, iz Petrovića.

Sutradan po završetku „Dana Mirka Kovača“, oko podne, otišli smo sa Slobodanom Matić Kovač na grob Mirka Kovača, nad Rovinjem (u liniji kuće Kovač/Matić, isti pogled na more), i zatekli zelenu dunju. Filip David je dodao detelinu sa četiri lista i pokrio je kamenom, kako u tu priliku i spada.

Polirani kamen, pravougaonik u čijem je središtu zelenilo i cveće i – Mirko Kovač (1938-2013). Po Slobodani Matić Kovač.

Na svečanom otvaranju „Dana Mirka Kovača“ govorili su Slobodana Matić Kovač, Seid Serdarević i Miljenko Jergović.

Pozdrave su poslali i predsednici Hrvatske i Crne Gore, Ivo Josipović i Milo Đukanović.

Prikazan je film Novice Milića „Adio, Mirko“.

Pored odlomaka iz filmova „Mali vojnici“ (Bata Čengić), „Lisice“ (Krsto Paspić), „Okupacija u 26 slika“ (Lordan Zafranović), te odlomaka iz predstava „Lažni car“ u režiji Branislava Mićunovića i „Danilo“ u režiji Radmile Vojvodić, prvi put u jednoj javnoj prilici prikazan je i film, uz razgovor sa Lordanom Zafranovićem, film koji je bio „zabunkerisan“ „Gosti i radnici“, 1977, „alegorija, a ne ironija o samoupravljanju“ (Nada Gašić). Na početku filma Mirko Kovač govori kako se sprema da piše scenario za film o radničkoj klasi, sa Zafranovićem, koji pak govori o filmovima čije su „trafo-stanice“, uporišna dramaturška mesta, uvek nastajala iz razgovora i prijateljstva. To govori i Branislav Mićunović, pozorišni reditelj. Godina 1973. u Ateljeu 212 bila je prijateljska bitka za Kovačevu „Malvinu Trifković“, „kontroverznu“ predstavu, kako to uvek kažu oni koji ne znaju šta drugo da kažu i koji se boje.

Zbilja, bilo je mnogo reči o prijateljstvu i prijateljstvovanju, ne anegdotalnog, već simboličkog karaktera za vremena koja se udaljavaju.

Naravno, svega ovoga ne bi bilo da slikarka i supruga Mirka Kovača Slobodana Matić Kovač nije postala organizator za primer svima koji misle da se „brend“ može stvoriti bez sadržaja i bez „duboke odanosti“. Ona istovremeno sve radi unutar skupa i drži ga u ravnoteži sa svetom okolo, sa kontekstom. Njena je ptica na plakatu Matije Debeljuha „Dani Mirka Kovača“, ptica „od“, „ka“ i „za“.

Seid Serdarević, izdavač, direktor „Frakture“, drugi je motor Udruge Mirko Kovač“, čiji Savjetodavni odbor čine: Filip David, Milutin Drljević, Miljenko Jergović, Ivan Lovrenović, Gavrilo Grahovac, Slobodana Matić Kovač, Irina Myking Kovač, Branislav Mićunović, Tanja Petovar, Dubravka Svetličić, Bogdan Tanjević, Radmila Vojvodić Magdalena Vodopija, Božo Rudež i Seid Serdarević.

I Rovinj.

Ustanovljena je i nagrada „Mirko Kovač“ za roman, esejistiku i scenario, jednogodišnja, i žiri. Do sledeće godine u isto vreme, udaljavanja i približavanja. Ptice lete.

„Sada je knjiga gotova, izmoren sam lovom na vlastite sjene; dosta je bilo, pronašao sam u svom vremenu i u sebi samom više nego što sam se nadao. Samoposmatranje je bilo i ostalo srž mojega postojanja, a uza sve nedaće i klecanja uspio sam doći do kraja. Ono što me silno gonilo da napišem ovakvu knjigu jest upravo moje odlično pamćenje; još se danas začudim sa kojom jasnoćom vidim davne događaje i čujem riječi iz mraka. Nisam očekivao da ću savladati taj svoj maraton i prevaliti više od sedam desetljeća, bila mi je najmanje dvaput uručena ispisnica iz života, ali sam prebrodio mnoge teškoće i preskočio razne prepreke, a uza sve zadržao smisao za ironiju. Te konačno, pišući ovu knjigu, nastojao da ona ne predje samo u vlastiti životopis, jer je isto tako bitno i sve ono drugo, ono što se vrtjelo oko mene, sve te sudbine i događaji te povjest i epoha sa svim svojim ranama i proturječnostima.“ (Mirko Kovač „Vrijeme koje se udaljava“)