Zamena teza

Šta nije u redu sa Beogradom na vodi? Da bi kritika bila relevantna i konstruktivna, trebalo bi da bude objektivna. Odgovor „ništa nije u redu“ ne deluje tako, ali nažalost, jedini je moguć.  Objektivno, ne postoji ni jedan aspekt projekta „Beograd na vodi“ koji je dugoročno isplativ i održiv, na koji je adekvatno odgovoreno ili koji, narodski rečeno, pije vodu. Zašto onda Slavimo Beograd? Kako nešto tako lako oborivo, po svim stavkama, opstaje i nastaje? Jer narod pije tu vodu. Iako postoji konstruktivna kritika ovog projekta i nemali broj onih koji su argumentovano (usmeno ili pismeno) obrazložili  šta  u njemu ne valja, ipak nebrojano je više glasova koji čitavu farsu gaženja pravnih, ekonomskih, arhitektonskih, urbanističkih, ekoloških, infrastrukturalnih i socijalnih principa pravdaju sa „bolje išta nego ništa“ izrekom. Narodni stav čini se da je „ bolje i to da bude nego ovo ruglo koje je sada“ ili „ako već kradu, neka bar nešto izgrade“, a poneko postavi i pitanje „a jel’ imate vi te pare?“ .

Bolje išta nego ništa – moglo bi postati velika greška sa katastrofalnim (i dugoročnim) posledicama kada se primeni na arhitekturu i urbanizam. Za to kakve posledice, i to baš po Beograd, ima „bolje da se nešto gradi nego ništa“ slikovito priča masa objekata građenih 90ih godina prošlog veka. Gradio je ko je kako hteo, bez ikakve norme, regulative, a često i zdravog razuma. Ko je imao pare, izgradio je, za vjek vjekova. Ti objekti nisu privremeni, naprotiv. Ostaju tu, ukopani da definišu okruženje, a time i život narednih generacija. „Prvo mi oblikujemo naše kuće, zatim one nas“. Nije se gradilo po planovima, već po nahođenju onoga ko investira. Grabilo se šta se moglo,  za ličnu korist, a na opštu štetu. Isto kao i kod projekta Beograd na vodi, gde planovi nižeg reda poništavaju planove višeg ( npr. usvojene Izmene i dopune GUP-a 2021.), radi ostvarivanja investitorskih želja.  Nije ključna razlika to što je to devedesetih bilo ilegalno. Izmene i dopune generalnog urbanističkog plana zarad projekta Beograda na vodi predložene su od strane Privremenog veća (koje je već prestalo da postoji) i usvojene na sednici grada nepoštovanjem ili zamagljivanjem većine procedura i propisa. Stoga se i one mogu smatrati ilegalnim, a time i sama gradnja. Nije nam baš lepo u Beogradu koji je građen devedesetih?  Neće nam biti ni u otuđenom priobalju.

To što smo naizgled oguglali na krađu, to je samo pokazatelj koliko smo sistematski i višegodišnje uništavani, i da stvari, odnosno naše poimanje stvari, mora da se menja iz korena. Zamena teza. Ne, nije bolje kad već kradu da bar nešto izgrade. Bolje je, a i jedino prihvatljivo, da ne kradu. A i da ne grade bilo šta.

Poslednji „argument“  da samo onaj koji ima ili može da nabavi toliki novac ima pravo i na kritiku, jede sam sebe. Pogledajmo stvari iz ugla tržišnog urbanizma i dajmo odrešene ruke onome ko ima novac, s rezonom da investitor za svoj novac želi da dobije najbolje i uloži u ono što mu se isplati, a to je ono što je traženo. Prihvatimo da zarad para i zanemarimo javni interes. Zašto se onda zemljište ne ponudi investitorima na licitiranje, da jedni drugima dižu cenu? Kako da znamo da niko drugi ne bi dao „te pare“, kada niko drugi nije ni imao šansu, a po svoj prilici neće je ni imati? Zdravo tržište je samo ono u kome ima konkurencije. Ne monopol, a naročito ne obavijen debelim, mračnim velom misterije. I investitorski urbanizam nije jednako zdravo tržište. Prekrojavanje planova višeg reda na osnovu planova nižeg reda samo zarad izlaženja u susret investitoru je apsolutno nepoštovanje procedura urbanog planiranja. Nepostojanje procedura urbanog planiranja jednako je ukidanju urbanizma. Nadležni i javne institucije ustupaju svoje usluge (i grad) investitorima i svim snagama staju u odbranu interesa investitora. A ko onda stoji u odbrani javnog interesa?

I ne, neće biti ni lepo. Alarmanto je da se veliki broj ljudi „upecao“ na jeftini (u stvari, verovatno skupo plaćen) bljesak 3D rendera koji ne prikazuje realno stanje niti realnu budućnost. Beograd nije ravna ploča. Kalemegdan postoji i nije zanemarljiv detalj u prikazu Beograda, kao ni mnogi gradski reperi i zaštićene kuće koje učestvuju u stvaranju identiteta ovog grada. Koji je to Beograd na vodi prikazan, jer ovo na renderu s Beogradom nema baš puno veze? Grad u kome je potpuno zanemareno da se stanovništvo služi javnim prevozom (kome je potreban fizički prostor), da je brojne automobile potrebno smestiti u garaže, i ukratko, da urbanistički i arhitektonski projekat (ovih razmera!) nastaje nakon iscrpnog analiziranja i planiranja, a ovaj ovakav render je apsolutno lišen prikaza toga. Slika može biti lepa. Umetničko delo ili dizajnerski poduhvat. Impresija. Ali nije prikaz kompleksnosti planiranja, urbanizma, arhitekture, a ponajmanje budućnosti grada. Stoga je render ovog projekta gledan u kontekstu i u službi onoga zbog čega je izrađen, bezvredan. Šarena laža koju, nažalost, svako može da vidi. Samo kada bi zaista gledao, a ne nemo posmatrao. Još opasnije je što je taj i takav render jedini zvanični dokument ovog projekta koji postoji, iako se na njegovoj realizaciji uveliko dela.

Svi navedeni „argumenti“ i isticanje besmisla rendera, uz malo sreće, mnogim (razumnim) ljudima je potpuno suvišno. Podrazumeva se. „Argumenti“ toliko obaraju sami sebe da ne zaslužuju ni da se tako zovu. Ali nažalost, nešto nije kvrcnulo kako treba. Veliki je, možda i ogroman broj onih koji samim svojim bitisanjem u ovom zajedničkom loncu utiču na razvoj stvari i budućnost koja nam predstoji, koliko god mislili da njih niko ništa ne pita.  Ali oni bi mogli, iako ih niko ne pita (a trebalo bi), da kažu nešto sami, umesto da ćute.  To je problem, a ne normalno stanje stvari.

Preuzeto iz petog broja beogradskog izdanja časopisa Kamenzind: http://www.camenzindbelgrade.com/