stav

Zlatko Paković: Najlepša je ljubav onih koji se najpre zaljube u slobodu

Autor: Ljubica Slavković, City Magazine
23.10.2015.

Predstavu Zlatka Pakovića „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“ , u produkciji CZKD i norveške Ibzenove stipendije, gledali smo na Sterijinom pozorju i na BITEF-u, kao i u brojnim gradovima širom regiona. Kritičari je ocenjuju kao „avanturu slobode‟ koja uvodi novu etiku i estetiku pobune i „tera vas da tražite još“, a mi smo od Pakovića tražili da nam kaže više o ovom manje uobičajenom izrazu i pozorištu koje menja svet.
U samom naslovu predstave susreću se Henrik Ibzen i Bertolt Breht, zašto baš oni?

Breht je Ibzen svog vremena, a Henrik Ibzen – Bertold Breht svog doba, devetnaestog veka. To nije tek vickast izgovor o vezi ova dva dramatičara, nego suština sličnosti njihove pozorišne i društvene misije. Obojica su presudno uticala na zapadnoevropsko pozorište svoje epohe. Obojica su eksperimentisala s dramskim izrazom i, istovremeno, koristila scenu da postave ključna politička i moralna pitanja u društvu. Obojica su u publici videla začetak jedne nove javnosti, koja kritički preispituje ono što se smatra neupitnim. Obojica su buntovnici i pesnici, antiklerikalci i kosmopolite.

Koje su njihove uloge i kakva je priroda njihovog susreta?

Mladi Breht, anarhoidno-nihilistički pesnik i ekspresionistički dramatičar, oličenje je Peera Ginta, junaka istoimenog Ibzenovog dramskog speva. Brehtov Baal, junak njegove mladalačke, raspusne drame, svojevrsni je autoportret, ali i druga biografija samog Peera Ginta. Čitajte paralelno Ibzenov Rosmersholm i Brehtovog Puntilu i njegovog slugu Matija, pa ćete jasno razumeti o kakvom i kolikom međusobnom nalikovanju je reč. Pomenuti Ibzenov komad govori o važnosti nadahnuća u životu, naime, o tome da je samo inspirisan duh, zaljubljen čovek, živ i delatan. I Puntila je povremeno slobodan duh, ali samo kad se napije. Čim se otrezni, eto nevolje koju stvara kapitalistički gulikoža. Oba ova komada svoju inspiraciju vuku iz onog Bodlerovog stiha u prozi, koji pevamo u predstavi: „Opijen uvek treba biti – vinom, poezijom ili vrlinom.” A ja tome dodajem i sopstvene stihove, koje takođe pevamo u predstavi, a koji izražavaju bit ovog problema kojim se bave Breht i Ibzen: „Najlepša je ljubav onih koji se najpre zaljube u slobodu.”

Nasuprot građanskom, predstava pripada formi takozvanog dijalektičkog pozorišta?

Dijalektičko pozorište je ono pozorište koje kritički preispituje i samu ideologiju izvođenja predstave – pozorište koje postavlja pitanja tamo gde se ona ne očekuju, tamo gde to nije uhodano. To je nepresušni izvor vitalnosti teatra. Zaskočiti sebe kao stvaraoca neočekivanim pitanjem, u bilo kom trenutku, i imati obavezu da sebi položiš račun o tome na sceni. To je način da se otrvemo od okoštalog mišljenja i dresiranih želja, od ovejanih suština, kako bi rekao Vinaver, ili, kako bi rekao Ibzen, od istina koje su toliko stare da su danas mrtve.

Predstava se sastoji iz tri elementa – delova Ibzenove drame Neprijatelj naroda, dokumentarističkih prikaza s naše političke scene i priča i odeće iz stvarnog života naših sugrađana, gubitnika u tranziciji. Koja je uloga ovako pomešane stvarnosti i predstave, i zašto pozorište?

Pozorište je za mene alternativno vreme i alternativni prostor koji penetriraju takozvano realno vreme i realni prostor takozvane društvene stvarnosti. A sama realnost, za mene je samo simptom. Pozorište, naime, pruža mogućnost kvantnog skoka unutar same društvene i političke realnosti. Stoga uživam u tome da uzimam jasne elemente stvarnosti i da ih u pozorišnom izvođenju seciram kao na času anatomije. U tim trenucima određene pojave i likovi mogu da žive sasvim novim i drukčijim životom, a stvari i misli da dobiju sasvim novu pamet. Po sebi, to je komički postupak.

Muzika čini važan deo ove predstave s obzirom na to da veliki deo teksta glumci, uključujući i vas, pevaju, i to u složenim muzičkim kompozicijama. Koja je njena uloga?

Kad radim na nekom komadu, bez obzira da li redramatizujem i rekontekstualizujem postojeći komad drugog pisca, ili pišem komad koji ću režirati, uvek mi iz sećanja gruvaju stihovi iz istorije zapadnoevropske poezije, koju čitam već trideset godina. Neretko, i sam pišem stihove koji će se u predstavi pevati. S muzikom, te bitne reči od kojih se gradi smisao predstave i smisao željene društvene akcije i smisao reakcije publike, ovaploćuju se u telu i duhu svakog izvođača. Ideje tako doista postaju hleb. Kad grlo nauči da peva te stihove, melodiju i značenja, kao da diše, a telo kroz muziku koju proizvodi vibrira sam emocionalni, senzualni i intelektualni smisao predstave, glumice i glumci su spremni da izađu na scenu.

Koja je vaša sledeća predstava?

Upravo režiram sopstveni komad Enciklopedija živih, koji se bavi krvoliptajućom suštinom srpsko-albanskog odnosa, ali, bez predrasuda i političke korektnosti. Probe vodim u Prištini i u Beogradu, a premijera je 8. novembra u CZKD. Potom, na istom mestu, započinjem s probama Filosofije palanke. Taj rad spoj je oratorijuma i opere. Premijera je 25. decembra.

PREUZETO SA CITY MAGAZINE

Još članaka

  • Znaš li ti ko sam ja?
    Autor: Borka Pavićević

    Znaš li ti ko sam ja?

    „Znaš li ti ko sam ja?!“, „Znate li vi sa kim ste se svađali?“, „Pobogu ženo, šta je tebi?“, „Histerijo!“, „Ko te jebe!“, „Jesi…

    09.09.2018.
  • Uzemljenje
    Autor: Aleksandra Sekulić i Dejan Vasić

    Uzemljenje

    Dvestoti broj Betona svedoči o neočekivanom kontinuitetu nepredviđene kritičke prakse 2000ih u Srbiji. Prvi su brojevi Betona napravili šok i izazvali “uređenu”, odnosno predvidivu…

    17.10.2018.
  • Rovinj 2018, vrata od utrobe
    Autor: Borka Pavićević

    Rovinj 2018, vrata od utrobe

    Ostaće kao upis u sećanje, a čovek je ono čega se seća (Branko Kukić za vreme skupova iz i oko Mirka Kovača, dela i…

    08.10.2018.
Loading...